Imenik i adresar pripadnika bratstva Lopičića

Ne sme se zaboraviti ni značajan doprinos koji je bratstvu dao knez Grujica Matijašev Lopičić (1775 – 1847), knez ceklinski, senator i prvi kapetan Njegoševe Gvardije. Bio je to još jedan od znamenitih ličnosti ne samo bratstva, već čitave Crne Gore. Snažna intelektualna ličnost tadašnje Crne Gore, zapovednik Njegoševe garde, kapetan Ceklina i član tek osnovanog Senata, knez Grujica je bio blizak prijatelj mitropolitu Petru Petroviću I Njegošu, u narodu poznatijem kao sveti Petar Cetinjski, koji je u Grujicu imao neograničeno poverenje. Zaslugom vojvode Grujice onemogućen pokušaj likvidacije mitropolita Petra, čime je veza između njih dvojice znatno ojačala. Knez Grujica je rođen 1775. godine, takođe na Gornjem Ceklinu, a svojom hrabrošću i umešnosti u vođenju vojnih operacija bio primer bratstvenicima. Kao mladić istakao se u čuvenom boju na Krusima 1796 godine, gde je bio i ranjen. Posle oslobođena Dubrovnika Grujica, sa ruskom flotom i 300 Ceklinjana, veštih i istaknutih ratnika na Skadarskom jezeru, u sukobu sa Napoleonovom vojskom 1806. godine, zauzima ostrvo Korčulu.
Pop Vuksan Lopičić, jedan od sedam pomenutih sveštenika iz našeg bratstva, pradeda dr Milovana Lopičića, ovako opisuje odnos mitropolitra Petra I i kneza Grujice, stavljajući poseban akcenat na zasluge kneza Grujice u spasavanju mitropolita od pokušaja likvidiranja u Rusko-Austrijskoj režiji. Ruski konzul Mazurovski organizovao je hvatanje mitropolita Petra, da bi ga internacijom u Sibir za uvek uklonili iz Crne Gore i uticaja koji je imao u njoj. Zaverenici, njih 40, plaćeni preko austrijskih vlasti, noću su napali manastir, ali ih je mitropolit Petar sa nekoliko momaka (manastirske posluge) preduhitrio i uspeo da pobegne i privremeno se skloni na sigurno mesto. Kasnije se pokazalo da je upravo zaslugom popa Vuksana Lopičića rusko austrijska zavera propala, jer je po dogovoru sa glasnikom mitropolita Petra, Vuksan o svemu odmah obavestio kneza Grujicu (popVuksan je bio neka vrsta sekretara kneza Grujice), koji je sa odabranim Ceklinjanima otišao na mesto gde se mitropolit prikrivao, preuzeo na sebe odgovornost za njegovu zaštitu i zajedno se vratili u cetinjski manastir, a radi dalje bezbednosti mitropolita, i u manastiru i oko njega, knez Grujica je za svaki slučaj, postavio dve grupe Ceklinjana, koji su do daljega predstavljali neku vrstu telesne zaštite mitropolita. Isti događaj Milorad Medaković u knjizi „Crna Gora i neka objašnjenje o njoj“ ovako opisuje isti događaj:
„Mitropolita Petra I. počitovahu Crnogorci i za života ga zvali svetim, pa ih se opet našlo koji su hteli ubiti ga iz pušaka. I on bježaše sa Cetinja na Stanjeviće i da nije bilo ceklinskog kneza Grujice Lopičića, koji sa nategnutom puškom poviče:“ ko takne u moj dio vladike, toga ću ubiti. Knez Grujica Lopičić je bio jedan od retkih Crnogoraca toga vremena koji se dopisivao sa Vukom Karadžićem i istovremeno bio pretplatniik na Vukov poznati „Rječnik srpskog jezika“ koji je štampan u Beču 1818. godine. Pored njega iz Crne gore bilo je još desetak pretplatnika, što je govorilo o značaju koji su ugledni Crnogorci pridavali delu Vuka Karadžića, i njegovoj borbi za čistotu srpskog jezika.