Imenik i adresar pripadnika bratstva Lopičića

Prijatno iznenađen tolikim brojem pretplatnika iz malene Crne Gore, Vuk Karadžić je napisao:
„Kada su Crnogorci poslali svoje prenumerante (pretplate) g. Solaricu, da ih on meni pošlje, onda su me prekorili što među njima nijesmo koga naznačili da kupi prenumerante za ovu knjigu, govoreći: Da sam udario te tražim Srbalja po svijem uglovima Evrope, a nji u Crnoj Gori da sam zaboravio...“
Umro je krajem 1847. godine i uz najveće počasti sahranjen pred Vlaškom crkvom na Cetinju u grobnici koju je lično Njegoš za njega naručio. Posebno poverenje Grujica je uživao i kod Vladike Rada, Petra Petrovića Njegoša, gospodara Crne Gore. Kad je Njegoš, došao na crnogorski presto u cilju uspostavljanja sigurnijeg života u državi, osnovao je posebnu vojnu jedinicu, zvanu Gvardija, (bila je to neka vrsta današnje žandarmenije), i za jednog od njenih komandanata postavio kneza Grujiću Lopičića. Nešto kasnije, ceneći Grujičin rad i mudrost pri odlučivanju, umešnosti i pravednosti u reševanju mnogih međubratstveničkih i plemenskih sukoba i neslaganja, vladika Rade ga imenuje za senatora.
Pod voćstvom vojvode Grujice, Ceklinjani, uz masovno učešće naših bratstvenika, osvajaju utvrđeni grad-tvrđavu Žabljak, čije ključeve Grujica lično predaje gospodaru Crne Gore. Odajući mu priznanje na velikoj pobedi, Njegoš Grujicu odlikuje najvećim crnogorski priznanjem, zlatnom Obilića medaljom, poklanja mu top, nazvanim Aberdar, koji je Grujici služio da pucanjem okuplja svoje gvardijane, i ne retko u slučaju opasnosti, i pripadnike bratstva. Rukovodio je skupovima kneževa Riječke nahije, budući da se i sam potpisivao kao knez Riječke nahije, u čemu je imao bezrezervnu podršku crnogorskih vladara.
Nešto kasnije, dela koja su započeli knez Marko i knez Grujica, nastavljaju drugi bratstvenici, pored mnogih i sam autor rodoslova Janko K. Lopičić i posebno sedam generacija sveštenika iz kuće Lopičića, u to vreme retko pismenih Crnogoraca, koji su beležili sve od značaja za istoriju bratstva i uopšte plemena Ceklina.
Time, razume se, ne prestaju akcije bratstvenika na raznim poljima delatnosti. Nove, mlađe generacije bratstva, višegodišnjim istraživanjima i radom objavili su sabrana dela književnika Nikole M. Lopičića (1909 – 1945) u šest knjiga i posebnih izdanja Đorđa F. Lopičića (1910 – 1942) i njihovog savremenika Vuka St. Lopičića, (1905 – 1987) takođe književnika i publiciste. Nikolu i njegovog brata Blažu, koji odbijaju saradnju sa italijanskim okupatorima, posle hapšenja i deportovanja u koncentracione logore u Albaniju i Italiju, (1903-1945) ubijaju ustaše u zloglasnom logoru u Lepoglavi. Bila su to ostvarenja mladih stvaralaca, nadarenih britkim kritikama savremenog društva, i talentovanih majstora pisane reči. Mlađi književnik i oštar kritičar slabosti tadašnjeg društvenog sistema, Đorđe F. Lopičić, takođe biva uhapšen, upućen u logor Klos u Albaniji, odakle ga sa još tridesetak simpatizera NOB razmenjuju za zarobljene italijanske oficire, posle čega Đorđe odlaze u partizane i biva raspoređen u Četvrtu crnogorsku brigadu, gde gine prilikom napada na Bugojno. Dugo godina posle rata Cetinjska gimnazija je nosila njegovo ime.