Blažo Markišin Lopičić, profesor (1903-1945)
- Detalji
- Redakcioni odbor
JOŠ JEDNA IZDAJA SEKULE DRLjEVIĆA I SAVIĆA ŠTEDIMLIJE U ZAGREBU
Ustaška kama u koncentracionom logoru i robijašnici u Lepoglavi, početkom maja 1945. godine, samo nekoliko dana pre dolaska jedinica Jugoslovenske armije kao pobednika u ratu sa zloglasnim okupatorima i njihovim domaćim pomagačima, prekinula je životni put još jednog istaknutog vaspitača mlade generacije i osvedočenog rodoljuba. Zverski je ubjen Blažo M. LOPIČIĆ, vrsni profesor matematike, koji je iza sebe ostavio brojne generacije maturanata.
Rođen je 1903. godine na Gornjem Ceklinu u siromašnoj porodici ratnika i zemljoradnika, koji je nakon sinovljevog rođenja, sticajem prilika, premešten na službu u Podgorici. U gradu na reci Ribnici mladi Blažo je rastao i prispeo za školu.
Osnovnu školu Blažo je počeo u rodnom Ceklinu, a završio na Cetinju. Kad je upisao gimnaziju, nastupila je austrougarska okupacija i, iako darovit đak, nije mu se dala prilika da nastavi sa školovanjem. Tek nakon oslobođenja iza Prvog svetskog rata, ponovo je upisao cetinjsku gimnaziju i maturirao sa odličnim uspehom.
Ubrzo je Blažo ostao bez oca. Za njega, mlađeg brata, sestru i majku nastali su veliki problemi. Uslovi života više nego teški, jer osim sopstvenog krova nad glavom u Ceklinu, nisu imali drugih sredstava za život. Uz težak život, školovanje je išlo još teže. Novaca da kupi knjige i ostali školski pribor nije bilo. Nastojao je da pronađe bilo kakav posao i zbrine porodicu, ali mu majka to nije dozvoljavala iz straha da ga prisilno zapošljavanje potpuno ne odvoji od škole koju je voleo više od svega. Umesto Blaža, posla po tuđim kućama i pranja rublja državnim činovnicima latila se njegova majka (svakodnevno je hodala peške od Ceklina do Cetinja i istim putem se uveče kasno vraćala kući). Štedeći tako svaki dinar i odvajajući pre svega od svojih usta majka je smogla snage da uputi Blaža na studije. Razvijajući i dalje svoju ljubav prema matematici, njegov izbor je sasvim logično bio prirodno-matematički fakultet Beogradskog univerziteta. Dolaskom u Beograd odbio je da prima novac za izdržavanje od svoje majke (koja je morala da se brine o još dvoje dece), radio je raznovrsne, često i najteže poslove i uporedo studirao. Diplomirao je u roku kao jedan od najboljih studenata generacije.
Želeći da bude bliži porodici i da joj sada on pomogne, po završetku studija, tražio je da ga zaposle na Cetinje. Molbi mu je udovoljeno i prvo mesto službovanja bilo je – suplent u cetinjskoj gimnaziji. Ali, djestvom “više sile” u Cetinju nije dugo ostao. Premešten je najpre u Podgoricu, a zatim u Mostar.
Ni u Mostaru nije našao svoj mir. Sledi premeštaj za Dubrovnik. U međuvremenu i mlađi brat Nikola završio je studije, pa je imao više mogućnosti da se posveti svom radu, odnosno da se pripremi za polaganje profesorskog ispita i sredi svoj lični život.
Aprilski rat 1941. godine zatekao ga je na dužnosti profesora dubrovačke gimnazije. Tih dana, kao i mnogi uostalom, mobilisan je i sa svojom vojnom jedinicom stigao do Sarajeva, gde je doživeo slom bivše jugoslovenske vojske. U neopisivom rasulu koje je nastalo uspeo je da izbegne zarobljavanje i da se vrati u Dubrovnik. Bilo je to upravo u dane kada je Dubrovnikom počela da divlja ustašija i kada su u novostvorenoj NDH-ziji svi “ine” vere bili stavljeni van zakona.
Jedva je uspeo da spasi glavu i da zauvek napusti taj lepi grad u kome je proveo više sretnih godina, vaspitavajući mlade matematičare. Na sreću, kao izbeglicu, put ga je ponovo doveo na Cetinje u zagrljaj svoje porodice. Administrativne službe, formirane od strane okupatorskih vlasti, ponudile su mu mesto profesora u cetinjskoj gimnaziji. Ponudu je odlučno odbio ne želeći da služi okupatoru i predaje po njihovom nastavnom planu i programu.
Živeći tako delom na Cetinju a delom opet na Gornjem Ceklinu, bezgraničnu pomoć pružao je u pripremama za narodni ustanak. Od toga istorijskog dana 13 jula 1941. godine živi na Cetinju radeći za narodnooslobodilački pokret kao aktivista.
Početkom 1942. godine, na osnovu prijave italijanskih špijuna, uhapšen je i priveden u zatvor u Bogdanov kraj (tako se nazivao deo grada u kome se nalazio zatvor), odakle je ubrzo interniran u koncentracioni logor Kavaja, a zatim Klos u Albaniji. U logoru, saznavši da se radi o uglednom višegodišnjem profesoru, pokušavaju da ga pridobiju za sebe, obećavajući mu za uzvrat kao nagradu slobodu. Predlažu mu da ga vrate na Cetnje i da im se tamo pridruži u borbi protiv jačajućeg NOP, što Blažo sa rezignacijom odbija. Posle godinu dana provedenih po logorima u Albaniji, prebacuju ga u koncentracioni logor Kolfiorito u Italiji, gde je ostao sve do raspada italijanske soldateske i oslobođenja.
Osmog septembra 1943. godine sa grupom interniraca (među kojima se nalazio i njegov mlađi brat Nikola), krenuo je na sever prema Apeninima, nastojeći da se što pre vrate u svoju domovinu. Na sreću, ubrzo su uspostavili vezu sa predstavnicima Međunarodnog crvenog krsta i uz njihovu pomoć, bez većih problema, uspeli da se vrate u Jugoslaviju. Stigli su do Ljubljane, pa kako ni on ni Nikola nisu uspeli da uspostave kontakt sa tamošnjim rodoljubima, nastavili su put dalje do Zagreba.
U tom ustaškom osinjaku – Zagrebu, pronašli su prijatelje među intelektualcima – antifašistima i uz njihovu pomoć privremeno se smestili kod pesnika Ante Boglića u čijem se stanu tada nalazio ilegalni punkt. Međutim, za dolazak dva brata Lopičića, dva profesora u Zagreb, saznali su i osvedočeni neprijatelji Sekula Drljević i Savić Štedimlija, koji su uživali veliku naklonost pavelićevog ustaškog režima. Znajući ih još iz Crne Gore, predlagali su da im se pridruže uz nagrade i bezbedan život, što su obojica energično odbili.
Znajući šta im njihovo odbijanje donosi, rešili su da se što je moguće hitnije prebace na slobodnu teritoriju. Iz Boglićevog stana pošli su prema Savi. Na njihovu nesreću nisu uspeli da ostvare kontakt sa partizanskim odredima, pa su se vratili u Zagreb. Kao da je neko sve to znao, odmah su uhapšeni i uz pratnju Ustaških bojnika sprovedeni u Lepoglavu odakle se više nikada nisu vratili.[1]